Ученице седмог разреда наше школе написале су наставак познате народне песме Љубавни растанак.

Љубавни растанак

Два су цвијета у бостану расла, 
плави зумбул и зелена када. 
Плави зумбул оде на Дољане, 
оста када у бостану сама. 
Поручује зумбул са Дољана: 
Душо моја, у бостану кадо, 
како ти је у бостану самој? 
Одговара из бостана када: 
Што је небо, да је лист `артије, 
што је гора, да су калемови, 
што је море, да је црн муређеп, 
па да пишем три године дана, 
не бих моји` исписала јада.

Љубавни растанак

Зелен кадо, немој да жалиш,

даљина не може да нас растави.

Ти си далеко, далеко од мене,

ал' наша љубав је и даље иста.

Немој због мене сузе лити,

кадо моја, прелепи цвете.

Не стоје ти сузе тешке,

Нити бол тамна и страшна.

Кадо моја, не заборави ме

јер ја не могу без тебе.

Тина Томић

Љубавни растанак

Одговара врабац са Дољана:

Немој сузе да рониш, моја драга кадо!

Доћи ћу теби у походе

дарове донети

и у Дољане те понети.

Запевала из бостана када:

Само дођи, па ме води,

с тобом и на крај света

ја ћу поћи!

Милица Живковић